II deoE, evo mene opet. Zapamtila sam ti ulicu i broj. Sad ne moram da jurim ove što održavaju groblje. Možda sam mogla motiku da ponesem da malo pokopam ovo. Možda neki cvet da zasadim? Koje cveće se sadi na grobu? Nemaš pojma. Ni ja. Pitaću koleginicu, nas dve smo jednom kupovale cveće, ja za kuću, ona za groblje. Uzele isto. Neko plastično. Smejale se obe.
Obećala sam ti prošli put priču o unucima. Imaš tri unuka. Odrasli već. Momci za ženidbu, al neće da se žene. Kažu to je velika odgovornost, ili se plaše da ne prodju kao ja. A i situacija u državi čemer i jad. Kad bi sad ustao iz groba i video šta se sve izdešavalo, umro bi opet.Prvenac je programer, ovaj drugi muzičar, treći je pekar, al slabo ću se hleba najesti ako ga on bude mesio. Neće da radi. Imao je odličnu priliku i zajebao je stvar. Strašno sam ljuta na njega.E, a jel znaš da sam se udala sa 17 godina? Znam, prerano. Mogla sam mnogo toga da odradim, da završim visoke škole, da putujem, da se provodim, da biram muža na pametniji način a ne po osećajima. Ali ne kajem se. Imam njih trojicu. A znaš da nisam htela da se udajem? Nego me ona tvoja žena, a moja majka, nešto spetljala, a ja tada još nisam baš koristila mozak kako treba, ko i svi sedamnaestogodišnjaci. Danas joj zameram tri stvari. Što je mog bivšeg muža puštala da prenoći svaki put kad ga je uhvatila noć kod nas, što ga je podržavala u suludoj ideji o braku, trebala je mene da podrži a ne njega. Znaš li da je govorila da nas dvoje već živimo zajedno i da je sasvim sve jedno gde, a pod tim življenjem zajedno je mislila na sex. Ono što joj najviše zameram je to što je nagovarala moga bivšeg muža da mi napravi dete. Ona bolesna, malo, malo bogu dušu daje, bog neće da je uzme, pa da joj ispunimo želju da bude baba, da zaljulja unuče, pa da mirno umre. A eno unuk joj ima već skoro 30 godina.To me je ljutilo, ponizilo. Mene niko nije pitao šta ja želim. I onda se desila trudnoća, slučajno, a nije bila slučajna. Znaš da su išli sa mnom kod ginekologa sve do petog meseca trudnoće da ne zakažem abortus kradom. Na porodjaju zamalo da ti se pridružim i ja i malecki, al preživesmo nekako. On nedonošče, ja skoro iskrvarila, ali bio je najlepša beba na svetu. Andjeo. I nosi ime andjela. Al baksuz do koske. Budio se na svakih sat vremena. Sa devet meseci je rekao DE-DA, ja počela da plačem. Setila sam se tebe. Ej bre! Gledala sam bivšeg muža kako se igra sa njim i mislila na tebe. Gledala sam svekra kako se igra sa njim i mislila na tebe. Duvali svećice ja mislila na tebe.
Posle sam rodila još dva sina. Onaj treći je bio ‘slučajan’ kao i prvi, ali ne po direktivi tvoje žene, već iz zlog plana mog bivšeg muža koji je rešio da me ‘zarobi’ sa tri deteta.
Brak je bio dobar, mada sada kad se vratim na te neke dane, mogu slobodno da kažem da je bio sranje. Meni je bilo super, jer za bolje nisam znala i imala sam ono što mi je tolike godine falilo, porodicu. Otac moje dece je bio lenj, umesto da razmišlja kako da zaradi on je razmišljao kako da iskuka od svog oca neke pare za sebe i nas. Za mene je bilo kad se njemu prohte. Sećam se da sam ga molila za neki brushalter tri meseca, posle ga nosila dok se nije raspao, jer drugi nisam imala, ali mi je olako dao 100 maraka da odem kod frizera da stavim mini val. Posle sam shvatila da mu je bilo bitno da selo vidi kako je on dobar muž. Za svaki rodjendan, godišnjicu, osmi mart sam dobijala poklon o kojem je znalo pola sela. Još i danas neki pominju 101 ružu koju mi je kupio. Buket je prodefilovao kroz selo a ja htela da ga bijem s njim jer račun za struju nije bio plaćen, deci patike zinule, ali on je morao da dokaže kako i koliko me voli. Kad sam ga ostavila neki me napadali što ostavi onako divnog čoveka, a mi bukvalno nismo imali šta da jedemo, sa čim sobu da ugrejem, gde decu da okupam.
U jednoj svadji, a bilo ih je poprilično u zadnjih par godina, reče mi kuda ću kad nemam nikoga, da me niko neće. Plakala sam ko kišna godina i pitala onog gore što te je uzeo k sebi i ostavio me samu bez zaštite. Kinjio me taj čovek, vredjao toliko da je to bilo čudo, al samo kad popije, kad je trezan bio je umiljat ko mače. Samo što je sve više bivao pijan, a sve manje trezan. Jednom mu rekoh: lako je tebi da se iživljavaš nadamnom kad znaš da nema nikog da me uzme u zaštitu, videla bi da li bi smeo da pisneš da mi je otac živ. Samleo bi te.
Plakala sam opet.
Al od suza nikakve vajde. Žensko jesam, al mojim venama teče ista krv koja je tekla tvojim venama. Rešila sam da sama sebi budem otac. Poslednja kap u čaši je bila njegov napad na tvog unuka prvenca. Dete pobeglo pred njegovim batinama. Jedva smo ga našli, tj našle ga komšije dok je ovaj pijan hteo da mi slomi telefon i da me udavi bukvalno. Posle me napao da se švaleram sa kumom, zna on kakva sam ja. Šta se grlim sa deverom toliko? Golu ima da me skine i da me otera kod majke da ceo svet vidi kakva sam. Pokupila sam decu i otišla kod majke sama, da se ne muči on da me odvodi. Bez dinara u džepu, sa troje dece. Sad kad razmišljam taj brak nikad nije ni valjao. Bio je predstava, laž. Ja naivna verovala da sam voljena, poštovana. Jedino dobro od svega su tvoji unuci. A on i danas pije, čujem da se pomalo i drogira. Oženio se treći dan od razvoda. Pa se rastao, pa se opet oženio. Ima još jedno dete na koje je zaboravio kao i na ovo troje. Deca su pripala meni, potpuno. Alimentaciju nikad nije plaćao. I danas me olajava. Kaže da je pola sela bilo sa mnom. Dobro da nije neko veliko selo. Kaže i da me je zatekao na gomilu sa švalerom i da me je zato oterao. Nek priča, to jedino može.Rekoše mi da si i ti voleo da popiješ. I tu noć kad su te od života rastavili imao si nešto alkohola u krvi, ali se ipak podvlači u presudi da si držao strogo svoju stranu kolovoza. Znaš li da zbog tebe imam frku svaki put kad sednem u kola da vozim. Strah da ne oborim nekog, da ne ostavim neko dete bez oca, majke..Imala sam 26 godina kada je otac moje dece imao udes. Popeo se na topolu sa kolima. Nije video krivinu. Bio pijan. Onaj do njega izleteo kroz šoferšajbnu, tri dana bio u komi. Nikad se nisam ni za koga molila kao za tog čoveka. Kad su mi javili da je imao udes ja pomislila istorija se ponavlja. Al njemu ništa. Ni masnica. Blaži potres mozga i par ogrebotina. Dovoljno da preleži celo leto u krevetu i da cvili tati u telefon da ne može da radi i da mu pošalje pare jer nemamo šta da jedemo. U isto vreme ti je drugi unuk bio nešto bolestan pa svake druge nedelje u Beograd sa njim, a ovaj najmladji beba od sedam meseci. Haos. Kad je sve prošlo, mene štitna počela da zeza. On, otac moje dece, nije imao para da idem kod doktora, ali je imao para da kupi neki trulež od auta.Otvoren rat izmedju nas dvoje je nastao kad sam počela da zahtevam da radi. Da je dosta bilo da kuka kod oca. I počeo je da radi. Pa je dobio otkaz jer su ga pijanog nahvatali na gradilištu, a on tri nedelje još išao redovno na posao, dolazio kući mrtav umoran, od lutanja po kafanama. Kasnije sam i ja počela da radim. On i danas priča da sam išla u švaleraciju, a ne na posao.
A u stvari, švalerisao se on. Dok mu je dete ležalo sa temperaturom od 39 on je na krilu držao konobarice i kitio im grudi sa evrima, dolazio u zoru i drao se što sudovi nisu oprani i kako samo spavam.Uspela sam da od tvojih unuka napravim časne i poštene ljude. Ovaj srednji je nešto pravio probleme u školi, bežao sa časova, puštao gume na kolima, milicija ga vijala po selu i nahvatala na sreću. Bio je kažnjen doživotno od mene. Ja tako pod utiscima sanjam te jedne noći. Prvi i zadnji put u životu. Na nekom ogradjenom placu, sediš na nekom busenu zemlje. Gledajući ovo groblje, ako obrišem spomenike i krstove, to je taj plac. Ja dolazim, besna, plačem, nemoćna. Ti me pitaš šta mi je. Ja vičem da ću da poludim od ove dece moje, ej znaš li ti da ga milicija dovela kući. Ti me uze za ruku pa mi kažeš: smiri se, ne plači, biće to dobri ljudi, videćeš. Ja te gledam pa ti prekornim glasom kažem: ostavio si me da se mučim sama, otišao si i nikada se nisi pojavio ni na trenutak, i sad mi kažeš da će sve biti dobro?! Šta ti znaš o mojim mukama? Ti me gledaš, a lice ti tužno, pa mi kažeš: otišao sam jer sam morao, nisam hteo, ali te nikad nisam ostavio. Ustaješ sa onog busena jedva, govoriš da moraš da ideš, ali da ne brinem zbog dece. Nestaješ u nekakvoj magli, ja se budim i dugo još gledam nepomična u plafon. Nikad me nisi ostavio.
Pamtim taj san, kao što pamtim i tvoj lik sa bradom od tri dana nedelju dana pred tvoju smrt.
Bio si u pravu. Dobri su to momci.
Idem sad. Noge me bole. Ne mogu da stojim više, a glupo mi da ti sednem na grob.Krećem lagano ka izlazu..vetar mi miluje obraze, šušte tuje posadjene uz ogradu. Okrećem se, gledam to selo sačinjeno od večnih kuća. Samo je smrt sigurna. Nekom pre, nekom kasnije, al to je ono što nas sve čeka bez izuzetka. Život je samo crtica.