I deo

Hodam lagano, na prstima kroz te uličice od grobova, da ne remetim mir onih koji tu obitavaju u svom večnom snu. Nisam bila dugo, skoro onoliko koliko si ti hodao svetom. Moram da pitam gde ti je večna kuća jer nemam pojma koja je od ovih humki tvoja. Sramota znam. Grob ti je neobeležen, odavno se krst sa tvojim imenom slomio. Gledam u to parče zemlje bez ijednog cveta, bez travke. Kažu da te je udario auto. Znam, čitala sam sudske zapise. Piše tamo da ti je skoro svaka kost bila slomljena, da te duša odmah napustila. Piše i da nisi ti kriv, da te nisu videli u mračnoj zimskoj noći, da su brzo vozili.
Skoro te se i ne sećam. Bila sam suviše mala. Moj prvi susret sa tvojom večnom kućom bio je traumatičan. Kopala sam danima rupe po dvorištu ne bih li te našla i nisam razumela zašto ovi oko mene plaču dok ja malenom rukom lopatam zemlju. Prestala sam da ne bi plakali. Onda sam videla kako mama kopa rupe u bašti i seje grašak. Volela sam grašak. Grašak je izrastao iz svoje rupe, ti nikad nisi, a ja sam se nadala svaki put kada sam odlazila do tvoje večne kuće da ću te naći tamo.
Posle me tetka vodila na sahranu neke babe u selu. Podigla me da vidim beživotno telo, odvela do groblja, gledala sam kako zakopavaju drveni sanduk duboko u zemlju, pobadaju krst, stavljaju cveće i vence. Na milion pitanja tetka je odgovarala. Tad sam shvatila šta je smrt i da odatle nema povratka. Da ne mogu da te iskopam i da nećeš da iznikneš poput graška.
Krenula sam u školu. Sva deca su imala tatu, samo ja i jedan drug nismo imali tate. Oboje smo bili sitni, žgoljavi i tužni. A onda se mama udala. Radost moja. Sad i ja imam tatu. Sad sam i ja kao sva druga deca. Tada nisam znala da postoje ljudi koji nisu kao svi ostali i da ih Bog obeleži ovako ili onako i uzalud se upinju da se ukalupe. Oni nisu stvoreni za kalup. Sreća moja beše kratkog veka. Tada sam se počela pitati zašto si morao da umreš i da me ostaviš ovima? Bila sam ljuta na tebe. Jako ljuta. Majka mi je pričala kako si me obožavao, kako sam bila tvoja princeza. Kako si mogao da me ostaviš onda? Zašto? Zašto nisi više pazio to veče? Kako nisi čuo auto iza sebe?
Bog je uzeo tog čoveka uz koga sam saznala crno značenje reči očuh. Neću o njemu da ti pričam. Ne mogu. Možda ti o njemu pričam neki drugi put. Kad skupim hrabrosti. Eto, tek toliko da znaš da sam ga zaista volela kao dete što voli oca. Bila sam mala, nisam znala kako izgledaju i da uopšte postoje djavoli u ljudskom obliku. Svoju dečiju naivnost sam skupo platila. O da, izgledam ja o.k. ali nisam. I nikad neću biti. Borim se da se dovedem u red. To jedino mogu.
Majka je bila stroga uglavnom. Nije mi dala da govorim, da plačem. Naučila sam da sve držim u sebi. I radost i tugu, bol, jad. Ne krivim je. Za nju je pokazivanje emocija slabost. Uradila je najbolje što je znala. Ne mogu ni da zamislim koliko je nju tvoj odlazak tek pomerio iz koloseka.
Sama, bez ikoga, a ja pola metra od zemlje. Mlada, željna ljubavi, pažnje. Mnogo toga je mogla drugačije da uradi, ali kad bi čovek znao gde će pasti, on bi tamo seo. I ti da si znao da će te večeri da te odvoje od života sedeo bi kući.
Znaš li ti uopšte koliko si mi falio? Nemaš pojma. Ležiš tu i baš te briga.
Idem. Al doći ću opet. Ima puno toga što bih da ti ispričam. Ima i lepih tema. Tvoji unuci na primer. Ej bre pa nemaš pojma šta si sve propustio!
Pirnu vetar i zatalasa osušene vlati trave. Da li je to tvoj uzdah? Oprosti za sve prekore, znam ja da ti nisi hteo da odeš, nego je život pička. Izvini što psujem. Doći ću opet. Obećavam.