Fb, viber, whats app, sms, mail, običan poziv sa mobilnog, fiksnog, skyp…

“Evo vidi, sa nikim se ne dopisujem, šta dramiš toliko, imaš moju šifru od mesindžera možeš da proveriš kad hoćeš pa ćeš videti da se dopisujem samo sa tobom….“

Bee, bee, beee
🐑🐑🐑🐑🐑🐑🐑🐑🐑

I ne boli što se Kazanova dopisuje sa kozama i šmizlama, nego što vredja inteligenciju dotičnoj ovčici koja ga gleda blago telećim pogledom i trepće k’o sojka na jugovinu a u sebi misli: mene si naš’o?! A?! Jooj!!!
A viber, a običan sms, a poziv sa mobilnog, dva broja imaš, a poziv sa fiksnog, a poruke sa tog istog mesindžera što brišeš?

Najgluplje što može muškarac da pomisli je da može da smuti ženu koja je već jednom izgubila poverenje u njega otkrivši njegove ljubavničke pokušaje sasvim slučajno.

I nije bitno to dopisivanje sa kojekakvim kozama i šmizlama. Ima ona dovoljno i svojih rascepa u duši koje krpi već godinama, strahova sa kojima vodi nerešene bitke, sumnji pa i komplekse kojih pokušava da se ratosilja i ostala sranja koja su se nagomilala godinama unazad, samo joj još fali da analizira njegova sranja, zašto, zbog čega, eto ko luda je za tim, ma fali joj to ko čir na dupetu, ali to što on misli da mu ona veruje, to što je laže, ubedjuje, vredja joj inteligenciju. Šta zamišlja on? Da je ovca koja mirno pase na poljani koju će čoban jednog dana svojom rukom da zakolje? A pa već je zaklana ona onoga dana kada je pukim slučajem saznala da je njeno voljeno stvorenje šipčio u pizdince da bi izveo na piće jednu od kozica dok ga je ona strpljivo čekala da je se seti i maštala kako sede za kafanskim stolom džeći se za ruke i nazdravljajući slatkim vinom dok tamburaši sviraju ‘Stanite dani, stanite noći’, a da zatim provodi celu noć u njegovom zagrljaju. Ne, ne može mrtav da se ubije opet.

A znala je dobro da vuk dlaku menja al ćud nikada. I on je to isto znao. I mogao je da ćuti, da ne pominje, da se ne pravda, da je ne ubedjuje. Mogao je al nije. Još se pravda kako piše svašta po mesindžeru, kako kad bi to neko pročitao pomislio bi svašta, a upravo misli na nju. Pravi odstupnicu za svaki slučaj ako je pročitala, a ona i dalje bleji i klima glavom pitajući se: ima li ovome kraja? Zna li ovaj čovek šta je dosta? I mogla je ona da mu veruje, da pase mirno travicu na livadi, naivno bleji i maše trepuškama i veselo skakuće čekajući neminovni kraj. Mogla je, al nije. Trudila se da pokopa sve ono što je bilo, pravila se ćorava dok su po viberu zajednički tražili neki kontakt, a slika njegove bivše bila u samom vrhu liste ćaskanja, pravila da ne primećuje pozive na koje nije odgovarao, pravila se da nikada nije pročitala poruke u kojima čezne za milovnjem druge žene koja ga odbija opet i opet, a zatim dolazi njoj kao da nije ništa nikome nikada pisao, dopuštala da svaku noć sama biva u tom krevetu za dvoje. Odustala je od zajedničkih izlazaka, od držanja za ruke, od postovanja zajedničkih fotografija po društvenim mrežama. Nije tražila više da je poljubi na rastanku, zagrljaje je zaboravila.
Sad zna da je njen instinkt nije nikada prevario. Da nije pogrešila ni tada, ni sada, ni nikad. Da je izdala sebe kada je ućutkala svoj unutarnji glas, kad je ubila sve želje i htenja, kada je rušila snove i verovala u nemoguće. Ali neće biti surova prema sebi. Neće se baciti u ponor tuge i beznadja kao onomad. Ljudski je grešiti, verovati, nadati se srećnom kraju. Dokazala je sebi da se onomad nije ogrešila o njega kada ga je napala, otišla i sebe bacila lavovima tuge i razočarenja. Savest je svoju umirila. Tu savest koja joj je šaputala: šta ako si pogrešila? Šta ako je sve samo puka slučajnost koju si ti videla kroz naočare straha da će te ostaviti, da će otići, pa si napravila celu predstavu u glavi i pobegla ne bi li izbegla bol koji bi te dokačio ako on ode prvi, a on mučenik ni kriv ni dužan pati tamo negde i pokušava da sastavi život. O da, sastavljao se u naručju druge žene.
Ne, nije pogrešila. Nije ni kriva, a ni dužna ništa. Njemu ne. Sebi da.
I nije ona ništa ni izgubila, jer nikada ništa nije ni imala. On nikada nije bio stvarno njen. Nije bio njen ni kada se osećala ušuškana i sigurna u njegovom zagrljaju, kad ju je ljubio u kosu, kada su dane i dane provodili zajedno od jutra do sumraka. I jeste uživala u svakom trenutku lažne sreće jer je znala da se ništa nije promenilo i da joj samo trenutna situacija stvara lažnu sliku idile i bajke. Uživala je u predstavi. Što da ne?
Nije bio on njen ni kada je bila u škripcu a on joj pomogao. Puštao je samo da ga voli. I ona ga je volela, sanjala zaludne snove, želela njegovu blizinu, maštala o zajedničkim noćima, držanju za ruke, kako plešu zajedno, kako mu je ona takva kakva jeste dovoljna. A njemu nikada nije bila dovoljna samo jedna žena. Sanjala, maštala sama. Ko joj je kriv? Ništa to nije pogrešno, ništa nije greška i zato neće da kazni sebe. Ne sme da okrene sama sebi ledja. Ni sada, ni nikada. Ne sme i neće. I neće ništa ni da mu kaže. Nek misli da ju je obmanuo. Nek misli da je pobedio. Nek uživa u svojoj lažnoj pobedi. Nek se sladi jeftinim izazovima jer nju je odavno izgubio i samo misli da je još uvek ima i neće joj biti problem da nastavi bez njega jer upravo je on naučio da bude sama. Njena ljubav je umrla dok je ležala u njegovom zagrljaju jedne od onih noći kada nije hteo da ih jutro probudi na istom jastuku već je odlazio ostavljajući prazan krevet i prazno srce.