Uče te od malena da ćutiš. Kad hoćeš onako mali da kažeš nešto, da staneš u odbranu sebe dobiješ šamar i: Ćuti, pizda ti materina balava, ti ćeš meni da odlajavaš!!! Jer mora da se zna ko je glavni, ko je autoritet, ko te ‘lebom hrani. I dok brišeš suze, jer ne smeš da plačeš, jer će opet da te biju zato što plačeš, u tebi malenom se radja bes. Stiskaš malene ručice u pesnice i skrivaš se po raznim ćoškovima da kradom zalečiš sam sebi rane. Ko kuče koje se zavlači po nedostupnim budžacima iz straha od prekog karaktera svoga gazde. Ne boli šamar, ni razbijena usna, boli što nisu hteli da te saslušaju oni u koje imaš bezgranično poverenje. Boli što ti ne veruju, što misle da nisi dobar. Strah se uvlači u te male kosti, strah od napuštanja, jer kad izadješ iz budžaka u koji si se sakrio i u sebi jecao nema nikog da te zagrli, da te uteši, da ti se izvini, da ti kažu: e preterali smo, bili smo ljuti, uplašeni, izvini, hajde sad nam ispričaj šta se desilo. Ti si dete, mali si, balav, neko nebitan, ko će tebe da sluša? Ne, nema nikog ni da te pomiluje po kosi jer umesto nežnosti dočeka te namrgodjeno lice roditelja koji ti još dva sata drži predavanja, koji ti objašnjava nadugačko i naširoko kako si loš, nevaljao, kako su drugi bolji, uporedjuje te sa drugom decom, katkad ti kažu da bi bolje bilo da te nisu ni rodili, prete ti izbacivanjem iz kuće, a tebi je tek 10 godina ili manje. Strah igra tvist u tvom srcu, i ćutiš, jer ako kažeš nešto možda te opet udare ili te stvarno najure, a kuda ćeš tako mali, nemaš nigde nikog. Ništa ne znaš, ništa ne možeš. Svestan si svoje nemoći. Još si balav. A ni ne znaš šta ta reč znači. I dok odrasli prosipa kritike po tebi, ti razmišljaš šta ćeš da poneseš ako te izjure iz kuće i u koji žbun ćeš da provedeš noć i jedva čekaš da porasteš.
Još par takvih epizoda i naučiš da se ponašaš onako kako od tebe očekuju. Udovoljavaš njihovim očekivanjima jer onda te vole, grle, možda ti kupe neku igračku, čokoladu, gledaju te blagonaklono, osećaš se sigurnim, voljenim, poželjnim, tako dobar i poslušan nisi im na teretu. Naučiš njihove poglede, šta koji znači, mimike lica, zbog čega su uzdahnuli baš tako i naučiš da se skloniš s puta kada su ljuti, neraspoloženi, u problemu. Naučiš i da ćutiš, da ne braniš sebe, naučiš i da svoje snove sakriješ, želje da prećutiš, gledaš onu lutku u izlogu i želiš je u svojim ručicama ali ćutiš iz straha da će opet da viču na tebe, od šamara, od uvreda, od napuštanja. Plačeš kad si sam, kad niko ne vidi. Boli te tu u predelu srca. Pričaš sve svoje jade mački koja ti se umiljava i prede. Grliš je i naslanjaš na bolno mesto. Ona sve razume, njoj sve možeš da kažeš, ona te voli. I dalje jedva čekaš da porasteš. Praviš planove za to vreme kad porasteš. Kad porasteš nećeš morati da ćutiš. Obećavaš sebi da nikom nećeš da ćutiš. Svoj život ćeš da urediš onako kako ti želiš. Sad dok si mali ćutiš i naučiš da ne tražiš ništa. Postaješ nevidljiv, a oni te hvale kako si dobar, kako nemaju nikakvih problema sa tobom.
I tako porasteš, naučen, bolje rečeno izdresiran da ćutiš, gutaš nepravde, ždereš džigericu, navučeš male bolesti koje prerastu u velike, ako dozvoliš. Roditelje uspešno zamene supružnici. I dalje ćutiš, puštaš da bude po njihovom, zarad mira u kući, prekorevaš sebe što si tako osetljiv, slab, što ti fali hrabrosti da ustaneš i izboriš se za sebe, što ti i najbanalnija situacija tera potoke suza na oči. Strašiš sam sebe kud ću i šta ću ako zaratim sa supružnikom, samopouzdanje ti je dva metra pod zemljom, dobro zakopano. Naučiš i njima da prepoznaš raspoloženje po sjaju u očima, brineš o svakoj sitnici koja im je bitna da budu zadovoljni s tobom, da te ne oteraju ili te ostave. O sitnicama koje su tebi bitne niko ne brine. I ako veliki još uvek si mali, nebitan, niko neće da te sluša jer šta ti znaš? Zaključavaš se u kupatilo pod izgovorom da moraš da kenjaš, a u stvari plačeš i jecaš u sebi, nepravda ti glodje kosti, nemoć, jer sad si porastao a i dalje ćutiš, strah igra rokenrol. Umivaš se, udahneš par puta duboko, digneš glavu visoko i izadješ sa osmehom kao da ništa nije bilo. Doći će i tvojih pet minuta. A boli te tu oko srca, probada. Grliš decu svoju, ljubiš im ručice, sakrivaš lice u mirisu njihove kose. Ako ponekad i pokušaš pred nekim da opravdaš sebe i svoje postupke ili pokušaš da objasniš da nisi kriv, na prvi znak nerazumevanja druge strane povlačiš se, izbegavaš raspravu, izbegavaš čak i običan razgovor na bolnu temu, praviš se da se nije ništa desilo, tešiš sebe da pametniji popušta. Praštaš sve one ružne reči jer božanski je praštati. Ne očekuješ izvinjenje jer ga nikada nisi ni dobio ni od koga. To je normalno, kao što je normalno da ćutiš, da pustiš da od tebe prave babarogu, lažljivca, smutljivca, da žive tvoj život. Ma šta te briga ko šta misli, ti znaš ko si i kakav si. Porastao si, nisi više nemoćan, nećeš da crkneš od gladi i zime ako te ostave ili ako te oteraju. Ako se baš naljutiš i rešiš da konačno kažeš glasno da nisi babaroga, izda te sopstveni glas, nestane, jer glas zna da ne sme da da sebi oduška u takvim situacijama i ti opet ćutiš i čekaš dan kada ćeš imati dovoljno hrabrosti da se zauzmeš za sebe. Čekaš svojih pet minuta, a osećaš se kao marioneta. Naučiš da do svojih snova dodješ obilaznim putem, da svoje želje zadovoljiš u okviru onoga što ti ponude. Ne možeš baš sve da imaš, prekorevaš sebe, katkad sam sebi kažeš da si razmažen.

Sada si veliki, porastao si, konačno si odrastao, ali ono dete u tebi i dalje stiska pesnice u nekom zabitom delu duše i jeca, jer ne boli ružna reč, boli neuvažavanje, nepoštovanje, boli nepravda. Zalud mu govoriš da prekine, da ne balavi, da ste sad odrasli, da ne mogu da vam naude, ono i dalje samo čezne da bude saslušano, da dobije šansu da se odbrani i pokaže svetu da nije krivo, da nije crno, da je dobro. To dete samo čezne za ljubavlju i razumevanjem koje svima nama treba. Za zagrljajem.
Čak i kada uspeš da se izboriš za sebe, kada skupiš hrabrost da kažeš a glas te ne izda, opet gubiš, jer navikli su oni da ti ćutiš, pa se nadju u čudu otkud ti pravo da sebe braniš, otkud ti pravo da dokazuješ svoj stav i naljute se, kažu ti svašta i odu. Ne dozvole ti da odbraniš sebe, neće čak ni da te saslušaju. Ti opet tešiš sebe da je odlazak njihov izbor, njihovo vaspitanje ili bolje rečeno nevaspitanje. Ne želiš više da nalaziš opravdanje za njihovo ponašanje, odbacuješ krivicu koja ti se lepi kao krpiguz za kožu, ti nemaš ništa s tim. I ćutiš. Ne zato što moraš, već zato što ne vidiš smisao da govoriš. Kome da kažeš? Svi su oduvek bili gluvi za tebe i ono što imaš da kažeš. I opet se zavučeš u neki ćošak sam sa sobom mada bez suza, bez besa, jer ti je sada već sasvim sve jedno da li te vole, razumeju, prihvataju, da li će da ostanu, odu. Sve aveti prošlosti koje si vredno zakopavao svih proteklih godina izmile sa svojim smrdljivim raspadnutim telesima, sve nepravde ikada ti učinjene ti trepere pred očima, a ti jedino što želiš je da zagrliš ono dete koje skriveno u nekom ćošku jeca u sebi i da mu kažeš: plači na glas dete, plači, evo i ja ću da plačem sa tobom.