Svako jutro u isto vreme njih dvoje piju kafu. To je već ritual. Sitnica koja je krupna stvar, a bitan je i ritual. Kažu psiholozi da rituali u vezi pojačavaju ljubav u njoj.
Jednog jutra on izjavi da ne može više da pije tu kafu jer mu ne prija. Ona počinje da kupuje tursku kafu i ako je ona ne pije. Posle nekog vremena on kaže da mu više prija kafa s mlekom i ona počinje da kupuje i mleko svaki dan, jer sitnice su krupne stvari, a kafa je bitna sitnica. A ritual ispijanje kafe sa njim joj je veoma krupna sitnica. Sve je više ili manje idilično. Imaju svoje rituale, svoje skriveno mestašce u kojem se oboje osećaju opušteno i mogu da budu ono što jesu. Skoro svaki dan su zajedno. Za nju je zadovoljstvo da ga posmatra dok tamo nešto čeprka, da mu priprema hranu kako on voli. Još jedna sitnica koja je krupna stvar

Njen hobi je fotografisanje. Fotografiše prirodu, zalaske sunca, cveće, oblake. Fotografije stavlja na popularne društvene mreže, jer to radi velika većina ljudi, jer želi da podeli lepotu sa drugima. Taguje i njega. Zašto da ne? Pa njih dvoje su zajedno već deceniju. Želi da podeli svoju sreću sa prijateljima. To nije greh, nije greška. Još jedna sitnica koja je za nju krupna stvar.

Jednog dana on joj maltene naredjuje da ne stavlja više fotografije tj. da ga ne taguje, jer navodno ima probleme sa nekim tzv. prijateljima. Ona ćuti, povinuje se njegovoj želji. U njoj sve vrišti. Kako ne razume da je njoj to bitno? Kako ne shvata da je to raduje? Srce joj se raspada ali skida tagove, oslobadja mu profil svog prisustva. Zna da ti tzv. prijatelji ne postoje. Postoje prijateljice. Svakom je od nas potrebno s vremena na vreme da flertujemo sa nekim tek da proverimo da smo još uvek poželjni u očima suprotnog pola, teši sebe, a zna da je to glupost najveća na svetu. Samoprekoreva se da nije u redu što oseća tugu i bes zbog njegovog zahteva, tj. naredbe, da nije u redu što sumnja u njega, posebno jer je on njoj pomogao kad joj je najviše trebala pomoć. Dela su bitna. Skidanje tagova nije usluga koja može da se meri s onim što je on učinio za nju. Teši sebe da su društvene mreže glupost, ali ipak tuga joj baca senku na lice. On to ne vidi. Ne interesuje ga. Podsvest joj sve glasnije šapuće: a ko brine o tvojim željama, tvojim zahtevima, dokle ćeš da se prilagodjavaš samo da bi očuvala nešto što će da pukne čim se prvi put usprotiviš? Ućutkuje je. Ne želi da je sluša. Nalazi sreću u ponudjenom.

Život teče dalje. I dalje piju kafu zajedno svako jutro. On odlazi bez poljupca, bez zagrljaja. Još jedna krupna sitnica koja bi joj puno značila. Ali matori su da se cmaču na kapiji, šta će svet da kaže? Njoj nije bitan svet, niko od tog sveta joj ne plaća račune i ne hrani je hlebom.
I dalje odlaze na svoje skriveno mesto svakodnevno. Ona i dalje fotografiše, ali slike stavlja samo na svoj profil. Opcija javno. Jer žene znaju zašto.

A onda jedno veče, dok se sprema na put, posvadjaju se. Zbog gluposti. Zbog dogadjaja koji se zbio pre tri godine. On viče na nju, tu u njenoj kući. Govori joj strašne stvari koje joj niko nikad nije rekao. Govori joj da ćuti, da prekine. Ona po prvi put ne želi da ćuti. Zna da je u pravu. Želi da objasni, da razjasni, on joj ne dozvoljava. Odlazi. U glavi joj odjekuju reči koje je izrekao. Ne ona to ne zaslužuje. Ne plače, suviše je besna za plač. Šalje mu dokaz da nije ništa izmislila, da je tako kako je pokušala da mu objasni dok je on vikao i kategorički odbijao da je sasluša. Zna da izvinjenje neće nikad da stigne. Ako i stigne biće umotano u prekore. To joj nije potrebno. Nije joj ni bitno više. Ranije bi se ona izvinjavala njemu. Sada ne može, ne posle svega što joj je rekao.
Kada bi nabrojala sve sitnice koje su joj bile bitne, a koje je zanemarila nastala bi knjiga. Kada bi sve želje i htenja koja je ugušila stavila na papir i papir bi proplakao. Nakupilo se svega i svačega za deset godina. Sve što je prećutala, prećutala je zbog i u ime ljubavi ili zbog straha da je ne ostavi ako uradi nešto protiv njegove želje i volje. Traume iz najranijeg doba njenog života sa kojima ne ume da se još izbori. Kako joj je podsvest šaputala tako se i desilo. Nije bila poslušna kako je zahtevao, nije ućutala kad joj je rekao, nije mu dala za pravo i on je otišao.

Ravnodušnost polako smenjuje ljubav. Svaki put kad je morala da odustane od neke sitnice koja joj je značila ili da u sebi uguši želju koja joj je gorela kao sunce u grudima, pucala je u ljubav, a rupe od tih metaka popunjavala je ravnodušnost.

Sitnice su krupne stvari, i niko još nije zapeo o brdo već o kamičak, a izvini najteža strana reč, to nam je svima poznato, a to izvini je ponekad jedini melem koje može da se privije na ranjeno srce, ali samo ako stigne na vreme i ako je od srca. Jer razume ona i bes i strah i tvrdoglavost. Izlane čovek svašta kad ga obuzmu tako neke loše emocije, ali kad oluja utihne bude čoveku i žao, pa bi sam sebe da išamara i kad već ne može da vrati vreme unazad i izbegne belaj, može bar da se izvini, da kaže da mu je žao za sve što je izrečeno u besu. Može i trebalo bi, ali ponos tu često umeša svoje prste, pa se rupe na srcu popunjavaju ravnodušnošću.

Kažu: ne idi u ravnodušnost jer se odatle niko nije vratio. A šta ako te gurnu u ravnodušnost sve one sitnice koje su krupne stvari? Neispunjene želje, snovi koji ostanu nedosanjani?
Kada sva ona dobra dela padnu pred topovskim djulima ružnih reči tada je ravnodušnost jedini put koji nam preostane a na koji su nas gurnuli oni koji nas nikada nisu dovoljno voleli ili su nas voleli svim srcem al na svoj način, onako kako je njima potrebno, ne onako kako je nama potrebno.