Poletiš,
Pa se setiš da nisi ptica.
Sletiš i po zemlji hodaš,
Slomljenih krila, slomljenog srca.
I blediš, blediš…

Poveruješ,
Pa te izdaja po nosu klepi.
Ljudi su i Boga izdali
Što tebe ne bi?

Voliš,
A ljubav je tek grana cvetna
Otpadne cvet, srce ogoli
Ostane duša sama i setna.

I tako život prodje
Zapitaš sebe čemu sav jad?
Čemu trud da nadješ sreću?
Kad će te smrt stići kad tad
Kad ćeš postati hrana cveću?