Ja nikada neću znati kako je to kad te zagrli otac,
Jer otac moj već odavno ore nebeske njive.
Od dana kad je otišao tuga mi u srcu kao kolac
Vreme ne gasi rane što gore poput vatre žive.

I nikada neću znati kako je to kada otac grdi
Ote mu smrt sve nestašluke moje.
Znam da on odgore, s oblaka nekog, sve vidi
I da u njegovom vremenu moje greške ne postoje.

Ja ne znam kako je to plakati na očevom grobu,
Jer od kad za sebe znam otac je moj humka zemlje
Kojoj pričam života svog teskobu,
Sve svoje snove i srca tajne želje.

Ne, ja ne znam kako je to oca imati,
U meni čežnja za njim ko duh boravi.
Neki putevi životni se ne mogu birati,
Al dok ja sam živa i on će u meni da živi.