Propušteno sada

Sve mi je danas crno i sivo
Na dušu mi se navalila tuge planina.
Srce tek što kuca, jedva je živo.
Sve postade tamna praznina.

Zagrljaj jedan bi popravio sve,
Al život je kučka što se bezobrazno smeje.
Zagrlim samu sebe pa potonem još dublje.
Voljenog nema da mi smrzlu dušu zgreje.

Mračne mi misli umom kovitlaju
Ko vetar što kovitla opalo lišće.
Oči od suza u mraku sijaju
Duša bi moja s tvojom da se sreće.

Možda me zvezde ka sebi pozovu
Pa nova zora za me nikada ne svane.
Dok sveća dogoreva u prozoru
Da li ćeš ostati željan mene?

Od same pomisli da nema te više
Oko zasuzi, duša se smrači.
A srce kuca sve tiše i tiše
Da li slutiš ti koliko mi značiš?

Sve nam je sada od nas dvoje preče
Posao, prijatelji, problemi, umor što nas svlada.
Jednom će svaki propušteni tren ko žar da peče,
Boleće k’o rana živa svako propušteno sada.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close