Moj spas

Uvek me strah kad se kući iz tudjine vraćam
Dal je sve kao što je bilo?
Uvek sebi to pitanje tužno postavljam
Vreme sve promeni, što bi nas poštedelo?

U licu sam ista, telo mi se sporo menja,
Al duša mi ovde od samoće smrzla.
Srce opustelo ko krošnja jesenja
Strah me da nije ljubav tvoja svela.

Što je od oka daleko, od srca je još dalje.
Možda nam je ljubav u korov zarasla?
Ta me sumnja u pakao šalje,
Tvoj zagrljaj mi treba kako bih se spasla.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close