Uvek me strah kad se kući iz tudjine vraćam
Dal je sve kao što je bilo?
Uvek sebi to pitanje tužno postavljam
Vreme sve promeni, što bi nas poštedelo?

U licu sam ista, telo mi se sporo menja,
Al duša mi ovde od samoće smrzla.
Srce opustelo ko krošnja jesenja
Strah me da nije ljubav tvoja svela.

Što je od oka daleko, od srca je još dalje.
Možda nam je ljubav u korov zarasla?
Ta me sumnja u pakao šalje,
Tvoj zagrljaj mi treba kako bih se spasla.