Jedan sasvim običan dan

Deo prvi

06.06. Mačak počinje svoj jutarnji ritual. Ide od vrata do vrata i mrnjauče. Ništa mu ne fali, ima hranu, vodu.
06.30. Kuče tapka pred vratima, mojim naravno…ćutim, pravim se mrtva u nadi da će otići. Odlazi nazad u svoj krevet.
7.15. Vreme je da se ustane. Kuče cupka pred vratima. I meni se piški, al kuče ima prvenstvo.
Mačak iskače iz nekog ćoška kuće, stoji i glasno mrnjauče pred vratima kupatila. Izlazim. Zna da će da dobije po nosu, zavlači se pod fotelju.
7.30. Papagaj, inače još uvek pokriven, počinje svoje jutarnje razgibavanje tako što mlati krilima u kavezu ispuštajući pri tom neke čudne zvuke. Kreće uobičajen repertoar. Guten morgen pedro, pupi! Pupi! Pupi! Du! Du! Du!
Kuče se švrćka po kući, grebući kandžama po patosu…
Napolju je magla. Sunce sija za sada.
Sedim na mom krevetu pokušavajući da ulovim trenutak tišine.
07.35. Da se obujem pa da krenem u novi dan.
Još 11 ovakvih jutara…
Bože daj mi snage da ne podavim ove živuljke.

P.s. juče mi gazdarica otkrila tajnu kako da se rešim ove rojal kokoške u kavezu. Dovoljno je da mu kavez ne čistim dva tri dana. Sidje dole pa se najede sopstvenog izmeta i krepa.

I da me ne shvate pogrešno ovi ljubitelji životinja pa da me napadnu…volim ja životinje, al one moje znaju da nije pametno da mi prilaze prvih po sata ujutru…
A papagaj…njega ne volim. Nikako.

Drugi deo

07.50. Ulazim na prstima u bakinu sobu. Gledam, ćutim, ne dišem. Dal spava, dal je umrla? Pupi i mačak ne dele moje strahove. Ulaze u sobu. Baka otvara oči. Uh dobro je. Živa je. Pozdravljam je, ona otpozdravlja. I njoj se piški. Dižem je iz kreveta. Skidam pižamu i pelenu. Baki ne trebaju pelene, al unuka kaže da trebaju. Stavljam baku na ‘princezu’ (stolica sa rupom i nošom ispod rupe). Ostavljam baku da u privatnosti obavi šta ima. Posle dva tri minuta vraćam se, baka ustaje, nameštam joj pelenu, oblačim pižamu. Iznosim nošu. Vreme je za jutarnju higijenu. Točim toplu vodu u kanticu. Valda ovde nema lavora da se kupe, šta znam. Sipam u vodu malo šampona. Dajem baki lek. Navlačim rukavice. Umivam baku. Brišem je. Perem joj ruke. Brišem, pa mažem kremom. Skidam pižamu. Oblačim je redom. Brushalter, potkošulja, bluza. Zatim zamolim baku da opet legne. Skidam donji deo pižame, pelenu. Sledi higijena intimnih delova. Mažem joj kremom ranicu koja preti da se pretvori u dekubit. Stavljam joj novu pelenu. Podižem je i oblačim pantalone, čarape, obuvam je. Pomažem joj da sedne u kolica. Češljam je. Kosa joj strašno opada. Onim valjkom za dlake skupljam dlake sa džempera, kolica. Vozim je u dnevnu sobu. Skupljam pelenu, perem posudu za protezu i onu kanticu. Skidam rukavice. Perem ruke. Vreme je za doručak. Hleb, margarin i pekmez baki. Kafa. Sečem hleb na zalogaje za baku. Postavljam sto. Pedro igra svoj ples u očekivanju svog zalogaja hleba. Kafu srčem iz tri gutlja. Baka je završila. Sklanjam tanjire, ubacujem ih u mašinu. Zamal da polupam sve sudove jer nisam gurnula sudove unutra a zatvorih vrata. Pedro se poplašio. Sad sam budna.
08.30. Merenje pritiska.
08.35 idemo u šetnju. Oblačim baki džemper. Jutro je sveže. Pupi ide s nama. Baka drži povodac. Mislim šta ću za ručak. Supe ima. Ribe od juče, krompir od prekjuče. Ne sme da se baci ništa ima i salate. Pupi zastajkuje i pase travu. Mogla bi i ja da skuvam neko povrće uz onu ribu jer krompir će početi da klija iz mene. Pejzaži su ono najbolje ovde, al to što vidim ujutru to mi je.
Ulazim u kuću. Mačak hoće da šmugne napolje. Uspešno ga vatam i stavljam ga baki u krilo.
Baka bi kafu. Pravim njoj, meni. Posao nek sačeka malo. Nije zec, neće pobeći. I onako koliko se god trudila unuka če naći nešto.
Čudno je to, bila je zadovoljna ranije. A onda je povećala platu i počela da izvoljeva.
Čitam poruku dragog mi bića. E sad dan može da počne.
Baka drema u stolici.

Deo treći

Baka drema u njenim invalidskim kolicima. Skupljam šolje od kafe i nosim u sudoper. Ponedeljak je dan kada menjam posteljinu baki. Nameštam krevet, njen, moj. Uzimam iz kupatila malu kanticu i lopaticu. Idem da lovim mačija govanca. Kad god dodjem do kutije sa posipom setim se genijalne replike iz Radovana trećeg. ‘Ko je srao pored rupe?!’
Znam ko je srao pored rupe. Danas, po prvi put se mačak pokenjo na sred končanog tepiha. Dobio je nos u minuli rad i ćušku po tintari…pobego u bakinu sobu pod krevet. Kako počistiti ono u onim koncima? Smrdi ko sam djavo i to meni sa pokvarenim nosom. Pospem sa posipom, rukavicu na ruku, kuhinjske papirne salvete i očistih nekako. Upalih mirisnu sveću i otvorih širom prozor. Bacih mačiji minuli rad u wc pa po usisivač. Usisaj verandu (tu se nalazi kutija sa posipom, pa i posipa ima i u kutiji i okolo, a inače je veranda dugačka oko osam i široka četiri metra). Posle verande na red dolazi Pedrov kavez. Dno kaveza se izvlači poput fioke. Novine sprečavaju da se govanca lepe za pleh. Svaki dan se pokupe novine od juče i stave nove. Nekad su bile krpe koje bi se prale u veš mašini. Zatim sledi usisavanje predsoblja jedan. Moja sobica (mislim da je moj krevet kući veći od cele sobice), zatim dnevna, kuhinja, kupatilo, predsoblje dva prvi deo. Nosim usisivač u bakinu sobu. Usisavam i predsoblje dva drugi deo i unukinu sobu. I tamo je kutija sa posipom. Vidim madam je namestila svoj krevet. Zato nam je lila kiša celu noć. Možda sam zato pala u njenu nemilost, jer joj ne nameštam krevet više. Ostavljam usisivač. Trebala sam prvo da opajem pa da usisam. Nema veze, malo avanture da unesem u život. Paučine nema. Ipak prolazim pajalicom svako ćoše. Ne dao bog da vidi ova neku paučinu najebala sam. Na red dolazi prašina. Drangulija milion. Redosled isti, veranda, predsoblje itd. Bez unukine sobe. Završavam, gledam na sat, pola jedanaest. Super, stići ću i da obrišem patose. U medjuvremenu gvirkam na tel. Poruke stižu. Vicevi, smešni video klipovi. Moje drago biće…
Uzimam kofu, brišem kuhinju, kupatilo, bakinu sobu, unukinu, hodnik, dnevnu, moju, drugi tj prvi hodnik, verandu. Pet do jedanaest. Perem ruke, vreme je ručak da zgotovim.

Deo četiri

Ručak
Vadim tiganj i neki mix povrća iz zamrzivača. Šargarepica, grašak i kukuruz šećerac. Sve je bolje od krompira i testa. Malo vodice, ulja, vegeta, biber. U frižideru pronalazim ribu i krompir pire od juče, mešana salata. Tu je i krompir i spanać od petka il subote. Ova dva zadnja presipam u kanticu za bio smeće. Grejem supicu. Nešto mi se umusile griz noklice, nikad mi nisu takve ispale. Nema veze, sutra ću pravim novu supu. Povrće se skrčkalo. Postavljam sto. Ručamo. Baka daje Pupiju parče ribe. Kuče ko kuče, proguta u zalogaju, pa mu zalogaj zastane i mora da povrati. Tu, pod stolom. Bogu fala da me je stvorio negadljivu. Pupi je dobar pas, kad povrati ona to počisti za sobom, tako što vrlo detaljno poliže sve ostatke pa ne moram ja da čistim.
Baka završava ručak. Zahvaljuje mi se i hvali da je ručak bio jako dobar. I tako za svako jelo. Sklanjam tanjire u sudoperu. Ostatke salate i supe sipam u kanticu. Pitam baku dal hoće da legne tu u dnevnoj jer unuka danas radi do četiri. Kako tako mala stvar usreći tu staricu. Unuka ne dozvoljava da ona popodne drema tu. Kaže ne može baka da radi šta ona hoće. Ja je pustim. Šta ima još od života sem da legne tamo gde voli? Pustim je i da sama ide u wc i ako unuka insistira da nuždu obavlja u svojoj sobi na princezi. Kad mačke nema miševi kolo vode.
Kanticu sa otpacima jela iznosim i bacam u baštu medj neko granje. Uništavam dokaze. Kuvam sebi čaj i povlačim se u svoju sobicu. Poštar još nije bio. Nadam se da neće doći snajka pa da nas opet cinka kod unuke za bakino izležavanje u dnevnoj.
Skidam naočare…danas nema Sulejmana. Čitaću knjigu. Treću dovršavam.
Poruke i dalje stižu…radi li taj čovek nešto il samo fejsbuči…još 11 dana nas deli od zagrljaja…
Ne pizdi Dragana, sad će to očas…

Deo peti

14.25 ustajem. Pročitala sam dvadesetak stranica knjige, prelistala oba naloga na fb i instagramu, tražila na guglu dal ima u ponudi jeftinije da se nadje lampa u obliku meseca. Mnogo mi se svidja ta lampa. U medjuvremenu došao bakin unuk, vrlo tiho je izgurao motor iz garaže koja je ispod moje sobe (tih je od kako ga je baka izgrdila) i otišao da se voza. Ja ustala da vidim dal je i snajka sa njim da evakuišem baku u njenu sobu da ne najebemo obe posle od unuke. Kasnije nešto naišao i poštar. Udje čovek ko u svoju kuću, kuče ga poznaje. Fin neki čovek. Ne bi ulazio nego stigao neki paket pa moram da potpišem.
14.25. Ustajem. Pupi hoće napolje. Puštam je. Kuvam kafu meni i baki (kuvam…tj stisnem dugme, mašina odradi sve ostalo), serviram baki kolač koji opravih pre neki dan. Meni isto. Voli baka da smljacka nešto slatko, pa eto kad imam vremena ja opravim tako neki ‘prost’ kolač. Pijemo kafu i gledamo tv. Ustajem i vadim čisto sudje iz mašine za sudove. Stavljam sudove od ručka. Brišem šporet, radni deo, sudoper. Sve je tip top. Unuka ima naviku da sve ili skoro sve ostavi razbucano. Ode da se tušira, ne obriše za sobom. Kuva, sudove potrpa u mašinu, ostalo meni ostavi da sredim.
Šturm der libe…serija koju gledam. Ima neki glumac, čas je pozitivac, čas negativac ali ekstra lik. Serija traje 14 godina…
Posle će šou Barbare Karlih a ja ću da peglam. Naredjenje je da čim pokupim veš da ga odmah peglam. Ova korpa stoji par dana. Čekala sam par dana na destilovanu vodu ali unuki skupo 3.99 evra za balonče pa mi rekla da sipam iz česme. A pegla pametna neka. Zna sama šta peglam pa podešava temperaturu…i nije obična pegla već tzv parna stanica.

Deo šesti.

Čitam ova moja pisanija današnja. Mislim da ću sve pokupiti na gomilu pa na blog kao jedan tekst. Nije svaki dan ovakav. Ne pajem paučinu svaki dan i ne brišem prašinu svaki dan, ali usisavam svaki dan, patose brišem svaki drugi, kuvam svaki dan uglavnom..
Nego da završim današnju priču.
Još sam peglala kada je unuka došla s posla. Tragedija je prava što mora ponedeljkom da radi do četiri. Ranije je radila do jedan. Unukin sin je već bio tu, zatim je došla i snajka. Od juče u dvorištu stoji jedan crveni auto, danas saznajemo da je to ‘naš’ auto. Ko će ga voziti pojma nemam, unuka ima njen bmw. Oko šest baka izjavljuje da je gladna. Obično je molim da gricne nešto pre lekova. Pravim joj sendvič. I meni isto. Delimo limenku piva. Sklanjam tanjire sa stola. Raspremam kuhinju. Gotovo za danas. Oko sedam Pedro objavljuje da bi da spava jednim slogom: sooo. Za par minuta opet kaže sooo. Treći put izgovara istu reč. Ustajem i pokrivam ga sa nekim starim ćebetom. Pupi je od šest pa do osam pet puta tražila napolje. Ja je pustim napolje, unuka je pusti unutra.
Čupavi tepih će da leti napolje. Al taj film ja neću videti jer u sredu unuka ide na odmor u Italiju. Pet dana. Pre nedelju ipo je bila u Makedoniji. Kad se vrati i ja odoh.
Baka je izrazila želju da legne ranije. Odvela sam je u sobu, skinula, obukla pižamu, stavila u krevet, ušuškala, poželela laku noć. Vreme je da se i ja smestim u krpe. Malo ću da čitam knjigu. Deca su mi dobro. Mada nisu deca odavno. Svaki dan po jednog ispitam šta ima novo, kako su, šta rade… Dobro je da ih je troje, da je jedan dojadila bih mu.
Za deset dana se vraćam kući.
Pre deset dana sam imala svadju s unukom. Nakotili joj se moljci u kuhinji. To je problem koji postoji još kada sam prvi put došla. Iste donese u kuću sa hranom za papagaja. Ali to je problem koji se lako reši. Njena ideja o rešavanju tog problema je da ja svakodnevno vadim sve iz visećih delova pa da čistim iste, tj da ih brišem i sve naravno da vraćam unutra. Prvo sam mislila da je nisam dobro razumela jer je rekla to na nemačkom pa sam tražila da mi ponovi ali na engleskom. Dobro sam ja nju razumela i rekla joj da mi ne pada na pamet jer to nije moj posao. I stvarno nije. Bez obzira koliko god da imam vremena i koliko god da je baka fit moja obaveza, moj posao je svakodnevno održavanje prostorija koje koristimo baka i ja i ništa drugo. Sa njenom sobom, njenim vešom i ostalim prostorijama ja nemam ništa. Nije moj posao. Njen glavni argument je bio da sam sama s bakom morala bih i baštu da kosim, da kopam. To je sve posao negovateljice, ima ona listu poslova iz agencije. Imam i ja tu listu. Za velika spremanja iznajmiš nekog, za baštu isto, svoje gaće sama pereš i peglaš.
Posle me pet dana gledala sa visine da bi mi rekla da ne može da mi nadje zamenu za 27. Septembar, nego moram kući dvadesetog i da se nada da mi to ne predstavlja problem. Od odgovora koji je usledio zabolela je glava.
Danas nešto mislim, možda nije mogla da nadje zamenu za ranije, da je mogla možda bih ja još danas bila kući. Zamene traže od 60-100 evra na dan.
Kako god…ja za 10 dana idem kući svojoj. Kuća nije samo zgrada u kojoj spavam i kuvam. Kuća je tamo gde su moji najmiliji. Kuća je tamo gde se smejem do suza. Kuća je tamo gde mi duša srećna.
Aj pa laku noć ljudovi i čovečice.

Upload

Razlog zašto sam se odlučila na ovako detaljan izveštaj; obično kad se kaže da se radi ‘preko’ svi vide samo platu koja je nekoliko puta veća nego u Srbiji, retko ko vidi put do te plate. Inspiraciju nadjoh u tekstu jedne divne mlade mame i njenim dogodovštinama, koju ću, nadam se, uskoro zagrliti.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close