Život ide dalje

Postoje ti trenuci, ti prelomni događaji u životu zbog kojih dotaknemo dno, a onda se sa istog tog dna dignemo do same površine vode i ne samo do površine, već izletimo iz te vode i poletimo u plave visine i svakim danom smo sve bliže i bliže zvezdama i Suncu.

Ovo je priča o ljubavi, patnji, razočarenju, o životu, o smrti, koja je zasnovana na istinitim događajima, samo su imena promenjena.

Tu, pod tuđim nebom, u tuđoj kući, u to pet kvadrata njene sobe stajala je pogleda uprtog u malu lelujavu svetlost svećice koju je zapalila. Umesto suza iz oka, oteo joj se dubok uzdah iz duše. Da je živa, danas bi slavila 47 rođendan, a ona bi je nazvala preko neke od tih aplikacija koje povezuju jedan kraj sveta sa drugim da joj poželi sve najbolje za njen divan dan. Da je živa. Pogled joj se zamaglio, ali nije dala suzi da krene. Stisla je srce po ko zna koji put i naredila suzama da se vrate odakle su došle. Uvek se na ovaj dan sećala školske ekskurzije pre skoro tridesetak godina na Ohridskom jezeru, kada su se obe potopile u ledeno hladnu jezersku vodu potpuno obučene, a zatim trčale do hotela dok se voda cedila sa njihove odeće, a one se tresle što od zime, što od smeha. Kasnije to veče krenule su sa namerom da se dobro provedu i popiju koju čašicu kruškovca. Smatrale su sebe velikim devojkama, a bile su još samo deca, druga godina srednje. To veče su se doterale, našminkale i krenule u grad. Išle su tako nekim ulicama i primetile neki hotel preko neke livade. Umesto da krenu okolo naokolo putem, rešile su da idu prečicom preko te livade. Nisu znale da na sred livade postoji nekakav kanalić sa nekom ustajalom vodom koja je odavno promenila boju u tamno zelenu. U tom neznanju i u žurbi da stignu što pre do željene odrednice upale su maltene do kolena u onu žabokrečinu i blato. Uz smeh i psovke nekako su se iskobeljale odatle i došavši na svetlost gledale su koliko su se ukaljale i donele zaključak da i nije strašno, a zatim su tako kaljave i mokre potpuno hladno, kao da se nije ništa desilo, ušle u hotel sa pet zvezdica, sele u restoran i naručile kruškovac. Smejale su se toliko da su se u jednom momentu uplašile da će da ih izbace, platile su piće koje su popile i otišle u hotel u kojem su bile smeštene. Dve godine kasnije obe su bile udate, a tri godine kasnije obe su imale u naručju svoje prvo dete. Živele su istom mestu, išle u istu školu, udale se u susedno selo. Muževi su im bili najbolji drugari i da nije bilo nje, možda se ni ona nikada ne bi udala baš za tog čoveka. Sada posle svega što se izdešavalo nije bila baš sigurna da li je uradila dobru stvar kada ju je nagovarala da svoj život poveže sa životom najboljeg druga svoga muža. Ali povratka nazad nje bilo. Život je tekao a njenu drugaricu je baš namučio. Za tih skoro četvrt veka koliko je bila u braku, njena drugarica je izrodila petoro dece, četiri devojčice i jednog sina. Ona je imala tri sina i na svoj brak je već odavno stavila tačku.
Bila je već razvedena i njih dve su se retko viđale jer više nisu živele u istom mestu, ali kada bi se videle činilo se kao da vreme koje je prošlo između jednog susreta i drugog susreta nije postojalo, kao da je bilo juče. Njena najstarija ćerka se udala i ona, njena drugarica je već bila i baka jedne malene slatke devojčice koja je tek neznatno bila starija od njene treće ćerkice i dve ili tri godine starija od njene najmlađe ćerkice. I dok ih je celo selo osuđivalo zbog mnogo stvari, njoj nije smetalo ni cika i vriska dece, ni igračke razbacane po podu, ni crni od čađi zidovi jer je peć bila dotrajala a nisu imali para da kupe novu. Treba hraniti petoro hladnih usta, a vremena ni za mnogo bogatije od njih nisu bila laka. Oboje bez posla, snalazili su se kako su umeli i znali i samo je ona znala šta ima i šta joj fali, ali ona se nikada nije nikome žalila. Ni na muža koji je umeo da pijan dođe kući, ni na decu koja su bila majstori za nestašluke, ni na nemaštinu i bedu u kojoj je živela, nikada, nikome se nije žalila, čak ni njoj, njenoj najboljoj drugarici iz školskih dana, njenoj kumi. Kada bi se njih dve sastale, uvek je samo smeh mogao da se čuje. Problemi su bili ostavljeni po strani i sve ono loše što je život nosio bilo bi zaboravljeno za ta dva, tri sata.
Tog proleća, za njen rođendan su se čule zadnji put. Zvala je da joj čestita i da se malko ispričaju. Na pitanje kako je i šta ima novo rekla joj je da čeka drugo unuče, da je verovatno ovog puta dečak i da ima zakazan pregled u prestonici jer ima gušenje koje ne potiče od pluća, pa su je tamo uputili da joj izvrše sve potrebne analize. Desetak dana kasnije koleginica sa posla joj je rekla da su njenu kumu hitno odveli te noći u prestonicu i da se bore za njen život i da najverovatnije ima poodmakli stepen kancera. Ne, to nije moguće! Ona ne može da umre! Ko zna šta je, a selo ko selo od komarca napravi magarca. Kada je došla kući nazvala je kuma, ono što je čula od njega ostavilo je bez teksta. Njena najbolja umire. Pitanje je samo koliko će joj organizam izdržati. Možda mesec dana, možda dva. Možda ipak dočeka da vidi svog unuka. Kada je završila razgovor sa mužem svoje drugarice, sela je na krevet, a suze su same išle iz očiju. Videvši da plače sin ju je upitao šta je bilo. Uspela je da skupi snage da mu kaže da majka njegove drugarice iz razreda umire, da joj je ostalo jako malo od života i onda je počela da kuka na glas. Plakala je celu noć. Ujutru je javila na posao da joj nije dobro i da neće doći. Kasnije tog dana njena ljubav, čovek sa kojim je već bila u vezi nekoliko godina joj je pustio poruku misleći da je na poslu. Odgovorila mu je da joj nije dobro i da nije otišla na posao. Došao je i ona se trudila svim svojim silama da ne počne da plače tu ispred njega. Glumila je jaku, glumila je hladnu dok se u njoj sve već slomilo. U danima koji su usledili malo se smirila. Vrlo često se čula sa mužem svoje drugarice. Pokušala je da ubedi sebe da jedino Bog zna koliko nam je koraka na zemlji odredio i ko zna, možda će ona ipak uspeti da se izvuče iz svega. Već je jednom, kao mala devojčica bila u kandžama te opake bolesti pa se izvukla, valjda će i sada. Ali njena najbolja nije imala snage da se bori. Čula je da je jako oslabila, Jednom se čak i čula sa njom preko telefona, ali to nije bio glas njene najbolje drugarice. Znala je da joj niko nije rekao od čega boluje. Danima se lomila dal da ode do bolnice i da je vidi još jednom. Jednom je pola sata stajala pred vratima bolnice i pokušavala da se smiri, ali nije mogla. Znala je da neće moći da sakrije tugu u očima, suze, očaj, a nije mogla da joj otme nadu da će sve biti dobro, da je to sve samo trenutno i prolazno. Nazvala je njenog muža i rekla mu da ne može da ode da je vidi jer neće moći da zadrži suze tu pred njom, u tom prokletom bolničkom krevetu. Dva tri dana kasnije su joj javili da su je prebacili u drugu bolnicu da bi pokušali zračenjem da suzbiju kancer dok malo ne ojača pa da joj uvedu i hemoterapije. Molila se svako veče pred spavanje da joj Bog da snagu da izdrži i da je ne muči ako misli da je uzme.
Tog dana negde oko pola dva joj je zvonio telefon. Na displeju je pisalo kum Zoki. Gledala je nemo u displej, ali telefon nije uzimala u ruke. Znala je da vesti nisu dobre. Srce joj je govorilo. Te noći je sanjala nju, svoju najbolju. Bila je lepa, bez ožiljka od operacije iz detinjstva, nasmejana. Grlile su se kao nekad, smejale a onda je ona krenula.
„ Da te isparim kumo“ reče u snu
„ Neka kumo, nemoj“ odgovorila joj i pomilovala po obrazu.
Pusti snovi. Znala je da je tu noć došla da se oprosti od nje. Skuvala je kafu, sela i uzela telefon i nazvala kuma.
„ E kume, ćao, šta ima?“
Odgovor je znala.
„Evo, kumo, ja te zvao da ti kažem da naša Sonja nije više sa nama. Umrla je u pola jedan, odmah posle zračenja. Pre nego je otišla na zračenje sam se čuo sa njom i obećala mi je da će me zvati kad izađe sa zračenja, ali eto jadna više neće nikog da zove“.
„Kada je sahrana?“
Uspela je nekako da progovori.
„Sutra oko jedan bi trebalo da bude, ali javiću ti još“
Veza se prekinula. Spustila je telefon na sto. Njene najbolje nema više. Neverica, tuga. Ni suza, ni reči. Sedela je tako u fotelji gledajući u jednu tačku i pokušavajući da definiše svoja osećanja kada joj je zazvonio telefon. Bio je to čovek njenog života, bar je tako mislila u tom trenutku, ne sluteći da je život rešio da je dokrajči na svim poljima i da je odlazak njene najbolje samo početak njenog ličnog potopa. Pitao je šta ima novo, rekla mu je novost.
„Jel možeš mene i malog sutra da odvezeš do sela da idem na sahranu?“ Pitala ga je.
„Naravno, samo reci kad“
Odgovorio je.
„Jel možeš da mi pozajmiš pare da kupim neko cveće, ja sam dekintirana?“ Postavila je još jedno pitanje.
„Nema problema“
Odgovorio je.
Osvanuo je sunčan, hladan i vetrovit dan. Obukla se i spremila dete. On je došao u naznačeno vreme, otišli su zajedno do cvećare, s tim što on nije ulazio. Kupila je buket crvenih gerbera. Odvezao je do sela i ostavio neposredno blizu kuće u kojoj je živela stara kuma, odnosno majka muža njene najbolje drugarice. Ušla je u dvorište. Niko osim kuma i njegove majke nije je prepoznao. Tu u blizini njenog odra saznala je da je Bog bio milostiv i da je dozvolio da vidi svog tek rođenog unuka. Ušla je u kuću. Videla je kovčeg i bukete cveća oko njega. Zapalila je sveću, a onda je u sporednoj sobi primetila njenu drugu ćerku koja je sedela i bledo gledala u neku tačku na zidu. Ostavila je cveće na nekom stočiću koji se tu našao i prišla sad već odrasloj devojci a koju je znala još dok je bila u majčinom stomaku.
„Mila…“
Progovorila je. Ta devojka koja je baš toga dana slavila svoj rođendan, suznih očiju ju je pogledala, ustala i zagrlila, a onda je počela da jeca. Zagrlila ju je jako. Suze su same potekle. Poljubila je dete u čelo, pa u oba obraza, obrisala suze sa njenog još dečijeg lica i pogledala je u oči.
„Nemoj, Mila, znaš da majka ne bi volela da te vidi uplakanu. Znam da je teško, ali ne zaboravi čija si ćerka. Tvoja majka nije plakala. Nije se nikada nikom žalila. Budi jaka. Moraš.“
Zagrlila ju je još jednom, a onda je čula poznati glasić najmlađe ćerkice svoje drugarice. Ona i njena sestrica su se jurile po kući, u svom blaženom dečijem neznanju. Taj prizor joj je slomio srce. U tom je naišao njihov otac, grdeći ih i govoreći svojoj majci da ih vodi odatle. Najmlađa je pitala oca:
„Tata, a kad će Sonja da dođe?“
Baba joj je prišla uzela u naručje i iznela iz kuće govoreći joj nešto u uvo. Prišla je kumu i izjavila mu saučešće. Sela je na krevet i gledala u četiri već ostarele žene i mislila kako nije pravedno da njena najbolja drugarica leži mrtva u kovčegu tako mlada. Došlo joj je u tom trenutku dok je gledala u kovčeg da kaže: „Pa dobro kumo, šta je ovo? Zar sam ovo od tebe dočekala? Zar ovako kafu sa tobom da pijem?“ Tada pored nje sede mlad momčić od svojih petnaest godina. Pogled je uperio u pod. Zagrlila ga je. Bio je to sin njene najbolje drugarice. Ćutke su tako sedeli zagrljeni. U jednom trenutku dete je ustalo i reklo:
„Idem kumo negde, teško mi je, mnogo mi je teško“
Šta reći detetu koje je upravo izgubilo majku? Kako ga utešiti?
Lako je onima koji umru. Teško je onima koji ostaju.
Stigao je i sveštenik. Posle molitve kovčeg su izneli u dvorište. Počeo je da duva jak vetar i raznosio je latice tek procvale šljive. Sveštenik je čitao molitve. Došlo je vreme i za poslednji pozdrav. Sad već nije mogla ni na trenutak da zadrži suze. Jecala je i ljubila kovčeg i dok joj je čelo bilo naslonjeno na drvo prošaputala je: „Srešćemo se opet jednog dana. Srećan put kumo.“
Puta do groblja i samog ukopa se skoro i ne seća. Jedino što joj je ostalo u pamćenju to što ju je tu na groblju sačekao spomenik njenog bivšeg svekra. Gledajući u tu sliku na spomeniku koja kao da joj se smešila, iskočile su sve one uspomene koje je godinama potiskivala negde u sebi. Nije sačekala kraj ukopa. Osećala se kao osoba koja pati od klaustrofobije. Imala je utisak da ako ostane još minut, tu, da će da se onesvesti, uguši, da neće moći više da kontroliše tugu, očaj, bespomoćnost. Uhvatila je svoje dete za ruku i rekla mu da krene. Uz put je nazvala njega i rekla mu da je sačeka kod seoske crkve, da će biti tamo za desetak minuta. I ako Sunca nije bilo, nosila je velike naočare za sunce. Sela je u auto. Pogledao je onako iskosa i pitao dal je plakala. Samo mu je odgovorila da je ne pita ništa. Stigavši kući, umila se i legla da spava. Htela je da sa snom izbriše sve što se tih dana i nedelja dešavalo. Ležeći tako u krevetu mislila je kako je čovek tek zrnce peska koje vetar života nosi tamo i ovamo. Danas ga ima, a sutra ga nema.
Dani koji su usledili bili su za nju prepuni tuge. Oči su joj velikim delom dana bile pune suza. Kada god bi pomislila na svoju najbolju drugaricu pogled bi joj se maglio. Nadala se da će tuga proći vremenom. Ljudi govore da vreme sve leči.

Dve nedelje posle smrti njene najbolje drugarice, doznala je neke stvari koje su bile u vezi sa čovekom kojeg je volela i sa kojim je priželjkivala da dočeka starost ili bar da pokuša da je dočeka. Saznanje da je otišao čak u drugi grad da bi izveo na piće izvesnu gospođicu ju je dotuklo. Njeno napuklo srce se slomilo na pola. U besu povređene sujete rekla mu je da joj više ne dolazi. Ljubomora je u njenoj duši planula k’o požar u vrele letnje dane i taj požar je bio na dobrom putu da je potpuno upropasti. Počela je da vene. Sve je slabije jela. Napali su je, redovni za to doba godine, virusi. Legla je u postelju i jedino što je htela je da spava. Na posao nije išla. Jedno jutro krcnulo joj je u leđima i pre nego je sela nepomična uspela je da ispusti krik. Nekoliko dana je bila prikovana za krevet i najmanji pokret joj je izazvao neopisivu bol. Doktore nije zvala. Kao da joj trebao taj fizički bol da bi zaboravila na onaj koji joj je kidao dušu i srce. Posle desetine i desetine poruka, on, njen muškarac, njen razlog za život se smilovao da dođe. Gledao ju je onako bledu i slabu u krevetu, a ona bi se trudila da svaku suzu koja bi joj pobegla iz oka obriše pre nego je on vidi. Grlio ju je. A ona se samo u sebi pitala: „Zašto?“ Šta njoj fali kada on mora da trči u drugi grad da bi izveo tamo neku koja ga i ne poznaje na piće i koja ga je izvređala, a ona koja ga voli svim srcem i čezne za tim da ide sa njim negde biva uskraćena upravo za to što on daje drugima velikodušno. Kao i uvek kada bi htela da skrene temu sa bolnih stvari, brbljala je ko navijena. Na odlasku joj je rekao da ako joj treba nešto da ga zove. Klimnula je glavom i na lice nacrtala nešto što se zove osmeh. Ostala je sama u kući. Rešila je da ustane, da ode do kupatila. Bilo joj je potrebno kupanje. Svaki pokret joj je nanosio ogroman bol. Savijena, nekako je uspela da se domogne do kupatila. Pustila je vodu u kadu i slučajno bacila pogled na ogledalo iz koga su je posmatrale oči neke žene koju ona nije poznavala. Naslonila se na lavabo i veoma pažljivo posmatrala lice koje je zurilo u nju iz ogledala. Zatvorila je oči i osetila veliki bes na samu sebe.

„Pa dobro Ana, šta radiš to od sebe?“ upitala je ženu u ogledalu uz psovku. „Šta bi dala ona koju si sahranila pre dve nedelje za još jedan dan, da vidi sunce, da vidi proleće, da zagrli svoju dečicu, a ti to sve bacaš bez imalo srama i stida? Zar bi ona volela da te vidi ovakvu? Išamarala bi te ko malo dete koje je napravilo neku glupost. Ne ona ne bi volela da te vidi uplakanu. I on, ako mu je slađa tamo neka rospija, mani ga nek ide. Gde ti je dostojanstvo, gde ti je ponos? Na kolenima si zbog muškarca?!“
Rukama je prekrila lice.
„Ne, nećeš više da tuguješ! Dosta je. Daćeš sve od sebe da budeš ona stara ti. „
Tog dana je napravila polako dva kruga oko trpezarijskog stola i poslala dete u apoteku da joj kupi potrebne lekove.
Tuga nije prolazila kako je ona mislila da će. Već je prošlo skoro tri meseca od smrti njene najbolje a ona nije mogla da zadrži suze kad god bi na nju pomislila. Već je pomišljala da se obrati nekom doktoru za pomoć. A onda joj je u jednoj od onih besanih noći koje su postale maltene normalna stvar od sahrane, zapitala sebe ako joj je tako jer je na onaj svet otpratila najbolju drugaricu, kako bi joj bilo kada bi tog jutra saznala da njega nema više, jer eto on je podosta stariji od nje, i ako se nikom od nas ne zna koliko imamo koraka na ovom svetu, ako bude išlo po redu, on je prvi na listi za putovanje. Taj grč u grudima pamtiće do kraja života.
Toga jutra na putu do posla rešila je da ga iseli iz srca. Napravio je jednu grešku, ko zna koliko ih je još napravio, ali ona nije htela da ih vidi, ni za ovu za koju je upravo saznala ne bi znala da joj nije rekla upravo žena koju je ljubav njenog života vodila na piće. I ako se ništa između njih nije desilo, za nju je to bio čIn ravan izdaji i ona to nije mogla da zaboravi. Nije mogla više da veruje. Koliko ima njih koje je vodio na piće dok ga je ona čekala? I da li je bilo samo piće ili je bilo i pored pića ko zna šta sve još? Ne, on ne zaslužuje njenu ljubav. Iščupaće ga iz srca i on će joj u tome pomoći.
Nije to bio strah od drugih žena. Druge žene su bile samo izgovor. To je bio strah od smrti onog kome je dala svoje srce. I dok se on plašio da će mu ona darovati rogove jelena kapitalca, nju je užasavala pomisao da sedi uz njegov kovčeg bez mogućnosti da ga ikada više vidi, dodirne, poljubi, otera.
I sada, tu pod tuđim nebom, u tuđoj kući zagledana u lelujavu svetlost male svećice na stolu, daleko od kuće, od svega što voli, daleko od njega, postala je sasvim svesna da je onoga dana dotakla dno, ali da je istog tog dana iz besa i inata krenula da pliva ka površini, i ne samo da je isplivala već je krenula visoko, visoko. Sama. Njega je davno ostavila. Bolelo je ko da je neko žaračem pekao svaki dan, ali prošlo je. Pravi planove, krupnim koracima grabi napred.
Pogleda uprtog u oblake koji su prekrili nebo sa onom svećicom pokraj sebe, nasmešila se i rekla: „Srećan ti rođendan najmoja, da nam je neko pre pet godina rekao šta će se sve izdešavati smejale bi se ko one večeri kada smo upale u onu žabokrečinu u Ohridu. Ko je mogao i da pomisli da ću ja da odem tako daleko? Ko bi mogao da pomisli da ćeš ti da odeš tako daleko?“
Suza joj kliznu niz obraz. Nebo se najednom namrači i poče vetar da lomi grane tek olistalog drveta. Brzo je obrisala suzu sa lica.
„Oprosti, znam, obećala sam da neću da plačem.“
Stegla je srce, stegla je zube i duboko uzdahnula.
Život ide dalje.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close