Suma sumarum

Decembar….kraj godine i vreme da sumiram utiske. Šta sam od nje dobila, šta mi je otela, a šta sam ja otpustila?
Početak godine beše mračan i emotivno veoma izazovan za mene. Prekidoh vezu koja je trajala 8 godina. Bila je to fantomska veza. Imala sam partnera, a niko me nije video sa tim dasom. Moji najbolji prijatelji ga nikad nisu upoznali. Njegovi prijatelji ne znaju za mene. Sad mi se dešava da mi njegovi prijatelji izražavaju svoja nežna osećanja samo zato što im je on lepo pričao o meni i ne slute da smo on i ja osam godina bili zajedno. Bolje rečeno ja sam bila sa njim, on tu vezu nije shvatao na način na koji sam je ja shvatala. Ni familija ni njegova ni moja nisu znali da smo u odnosu koji je daleko od prijateljstva. Čak i oni koji su nas viđali zajedno ponekad, nisu mogli da naslute da smo par. Neki su slutili, ali i te takve smo razuveravali da je to samo njihova imaginacija. Poštovala sam njegovu želju. No, moja želja da obelodanim vezu sa njim naišla je na zid nerazumevanja i usledio je moj odlazak.

Februar je obeležio moj zahtev, da me sad već bivši partner potpuno ostavi na miru. Da me zaboravi, kao da nikad nisam postojala. Malo smo se “povukli za kose i jezike“, izvredjali poslednji put. Znam da on nikada neće shvatiti moju potrebu da nakon svega budem što dalje od njega ne zato što ga mrzim, već baš naprotiv. Verovatno nikad neće ni minut vremena da odvoji za to, ali poznavajući ga koliko ga znam udarila sam u ono mesto gde je najtanji. Na osnovu njegove reakcije mislim da ga poznajem više nego dobro jer je reakcija bila očekivanj. I dok je moj zahtev da obelodanim vezu sa njim naišao na zid nerazumevanja i neodobravanja, moj zahtev da prekinemo svaki kontakt i komunikaciju je naišao na veoma plodno tle i primio se istog momenta. Čak i onda kada sam, zbog izvesnih porodičnih komplikacija bila prinuđena da ga kontaktiram ostalo je sve na tome, ni reč, ni poziv posle toga, ništa. Čak je prošao pored mene u dva navrata kao pored turskog groblja, okrećući glavu, praveći se da ne postojim. Tu poslednju želju mi je ispunio doslovce. Moje predpostavke behu ispravne. Više se ne poznajemo.

Februar, mart i april bejah u Austriji, boreći se sa poslovnim obavezama, tugom, razočarenjem, besom, zimom i nostalgijom. Nikad mi u životu nije toliko nedostajala domovina, kuća, prijatelji, porodica kao tada.

Mart je obeležio moj rođendan daleko od svih onih koje volim i svaka čestitka mi je sekla dušu, što zbog razdaljine, što zbog toga što sam čestitke dobijala od svih, a onaj sa kojim sam htela ostatak života da podelim nije mi čestitao ni tada, kao što nije ni svih godina koje smo proveli zajedno.

U aprilu sam počela da odbrojavam dane do polaska kući i uživala u predivnim rascvalim pejzažima Austrije.

U maju sam odlučila da prekinem još jedan dugogodišnji odnos, ovog puta poslovni. Beše to rasterećujuć osećaj. Ponekad mi nedostaje društvo odande, zezanje, stopiranje, svakodnevni odlazak iz kuće i povratak, ali kad se setim dužine radnog dana koja nije srazmerna s količinom para koju zaradim, sedeću kući pa makar umrla od dosade, a neću jer se u maju rodila ideja koja mi krade dobrih 70% vremena. Astrološka ideja. Uzeh sve one odbačene knjige da se podsetim i počeh polako, nesigurno, stidljivo.

Maj je obeležio i diplomski mog najmlađeg sina. Radovao se on, a mojoj sreći nigde kraja. Dočekah dan da vidim i njegovu diplomu. Bejah u Novi Sad sa sinom na jednodnevni izlet

Jun je prošao u druženju, učenju. Obeležio ga je susret generacije. 30 godina od male mature. Bože zar je toliko već prošlo? Bilo je lepo videti sva ona lica koja su mi obeležila detinjstvo. Bila su tou još i pesnička druženja i rođendan najboljeg druga.

Jul je obeležilo letovanje. More. Moje najstarije dete i ja. Peli smo se po brdima ko divlje koze, mislila sam u dva navrata da ću dušu da ispustim međ crnogorski krš. Nabacila sam bojicu, skoro dve kile i napunila baterije za ponovni odlazak u Austriju.

Avgust je obeležio sertifikat iz astrologije, potvrda da ipak nešto znam. Za šest dana sam prešla kurs koji traje tri meseca i završni zadatak odradila sa maksimalnim brojem bodova. Za ta tri meseca boravka u Austriji pročitah bezmalo 2000 stranica knjiga, otvorih blog sa astro tematikom i fb stranicu. Veoma produktivna tri meseca.

U novembru se vratih domu svom, prošetah stazama svog detinjstva, obiđoh neke prijatelje, neki me još čekaju. Tu je naravno bila i žurka bajkera, odlična prilika da se sretnem sa nekim dragim ljudima i da se izđuskam. Jedan moj prijatelj je postao deda. Slavila sam i punoletstvo mog najmlađeg sina. U novembru se rodila još jedna ideja. Da budem precizna, začela se. Sada sam u idejnom drugom stanju. Trebaće vremena da se ista razvije i realizuje, ali mislim da je sasvim solidna i da će mi doneti ekonomsku nezavisnost. Počela sam da pohađam kurs mađarskog jezika. Ako sam nekada kukala kako je nemački najteži jezik na svetu, sad znam da nije nemački, već mađarski, ali ne predajem se i ide to polako ali sigurno. A uporedo nadograđujem i nemački.
Decembar će obeležiti godišnjica smrti mog oca, 42. po redu, i godišnjica smrti moje sestre. Prošetaću sa sinom do Temišvara i za kraj otići ću na promociju časopisa u kojem će se naći i nekoliko mojih pesama.

Emotivno sam 1000 puta jača nego na početku godine. Polako se spremam za praznike da nazdravim i pozdravim ovu 2018tu.

Pitaju me prijatelji kad ću opet da upropastim sebe novom ljubavlju. Odgovaram sa: onda kad mi srce šapne da je to ono pravo, ne pre.
Otišlo je sve što je trebalo da ode.
Ostalo je sve što treba da ostane.
Došlo je sve što je trebalo da dođe.
Svi smo živi i zdravi. To je najbitnije.

Najvažnije, naučila sam da poštujem sebe, svoje srce i svoje želje i da ne pristajem na manje od onog za čim srce žudi, na manje od onog što zaslužujem, a zaslužujem da budem srećna i voljena i ako treba da porušim sve mostove i zazidam sva vrata koja me vode do male sreće, do male ljubavi onda tako treba i da uradim. Definitivno nisam od onih žena koje mogu da budu srećne kada ih vole na pola. Ne mogu više da nalazim opravdanja za ljude što se ponašaju nemarno i nehajno prema meni. Ne želim više da ostvarujem tuđe želje a da sopstvene sahranjujem. Ova duša, ovo srce hoće sve. Celo, ne pola. Moja sreća ne sme da zavisi od drugih nikada više. Iskristalisala sam šta je to šta hoću i konačno priznala sebi da sam lepa, i spolja i iznutra i da nema baš ničeg zbog čega bi pognula glavu i čega bi se stidela. Naprotiv. Pokušaše neki da mi nature kompleks al uzalud. Više nego ikada pre volim i poštujem sebe.
Suma sumarum, bila je ovo jedna edukativna godina na svim nivoima i generalno sam zadovoljna njome.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close