Sećanja

Ne idem na ona mesta gde sretna sam bila.
Čemu samoj sebi da otvaram rane
Da lomim tek izrasla mi krila
Da budim davno zaspale mi sne?

U mome srcu sećanja su živa
Na sve male stvari što značile su sreću
Dal sudbina je, ili ja, da li sam kriva,
Ni da pitam, nit’ da krivim neću.

Nije sad ni bitno, a nije ni važno
Zbog koga ili čega, moji snovi trunu.
Srce moje opet kuca snažno,
Duša moja plovi u zlatnome čunu.

I zato ne odlazim na mesta gde bila sam srećna.
Ne dam da prošla sreća novu sreću ruši.
Al sećanja na prošle dane ostaće večna
Kao zvezda sjajna da sija u duši.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s