Proleće i ja

I opet mi duša o proleću sanja

Oči mi se opet boje u zeleno

Gledam modro nebo što oblake valja,

Maglovito jutro pospano i sneno.
I opet mi ruke na krila liče

Kao lasta mala želim da poletim.

U tiho jutro i mirisno veče

Kad tišina čini i obično svetim.
Opet mi srce puno srećom nekom.

Opet bih da ljubim naivno i slatko.

A godine stare ne čine me bednom

Opet sam mlada. Al samo na kratko.
Puštam da me nosi taj vetar prolećni,

Da me raspe kao cvet maslačka po svetu.

Da se sa mnom stopi taj miris sočni

Bagremovog drveta u cvetu.
I opet mi duša sanja o proleću

Kao što devojče sanja momka mlada

Osećam opet svu tu sreću

Opet je proleće. Proleće je sada!

Kineski restoran

Ima vec par meseci kako sam pročitala da se u gradu otvara kineski restoran. Pomislih kako je to super i kako ću konačno moći da jedem i nešto što nisu pljeskavice i ostala družina sa roštilja. Nešto drugačije. Koleginice i ja idemo redovno da počastimo sebe kada doijemo platu. Odemo u neki restoran i ručamo, uglavnom već pomenuti roštilj. Ali se ispostavilo da moje koleginice ne dele sa mnom isti entuzijazam kada je reč o kineskoj kuhinji. Jednu muči sumnja da to što oni tamo spremaju neće biti dovoljno da utoli glad, drugu muči kako će da jede sa štapićima, a obe muči podjednako priča koja kruži da kinezi rado jedu pse i mačke i šta ako nas nahrane umesto piletinom i govedinom, kučetinom i mačetinom. Pokušavala sam u par navrata da ih nagovorim da idemo u kineski restoran, ali su obe kategorički odbijale. I onda se desi da mi lap top otkazao saradnju. Odnela sam ga na popravku i kako me put naneo pored kineskog restorana, a kako sam bila gladna ko vuk, reših da uđem  i probam. Šta me briga i da je kučetina, ako je ukusna i ako kinezi ne umru od nje valjda neću ni ja. Mada nikad nisam nešto bila ubeđena da oni stvarno jedu kučiće i mačiće, ubeđena jesam da čak i da ih jedu ne bi podvalili ljudima umesto teletine kučetinu. 

Kada sam ušla u restoran iznenadila sam se vrlo njegovom veličinom, tj. Manjkom prostora. Dva stola za četiri osobe, i dva stola za dve osobe i nešto što liči na šank za kojim moze da se jede stojeći. Sve u svemu u restorančiću može da stane oko 15tak osoba, što mi je na prvi mah delovalo malo, ali kada sam bolje razmislila, obzirom da se restoran nalazi maltene u centru grada, kirija za veći lokal bi bila veća, a obzirom da mnogi dele mišljenje moje dve kolegince i da sa podozrenjem gledaju u poreklo mesa koje služe, možda bi veći lokal bio promašena investicija. 

Druga stvar koja mi je zapala za oko, gledajući oko sebe je to što sam u jednom trnutku upitala sebe dal sam na pravom mestu, jer u lokalu nema ničega što bi me uverilo da sam u kineskom restoranu. Doduše o kineskim restoranima znam jedino iz filmova američke filmske produkcije gde kad prikazuju unutrašnjost kineskog restorana, po načinu na koji je isti opremljen odmah znate da je to kineski restoran. Tu su lepeze, crveni lampioni, razne vaze, skulpture lavova, zmajeva i svega onog po čemu je nama poznata kineska kultura. Ništa od toga u ovom restoranu nema. Da nisam znala da je to kineski restoran, ništa od njegovog enterijera me ne bi navelo ni u jednom trenutku da pomislim da sam u kineskom restoranu. Sve je kao i bilo kom drugom restorančiću. 

Osoblje koje prima porudžbine i poslužuje je naše gore list.

Uzorci hrane su poređani u jednoj toploj vetrini, predpostavljam i na prvi pogled deluju šareno i primamljivo. 

Ranije toga dana sam potražila na internetu sajt restorana, da vidim šta to oni imaju u ponudi. Moram da im pohvalim sajt. Ne samo što postoji kompletan jelovnik već i za svako jelo postoji i kratak opis od čega je naparvljeno kao i slika uražđena u sasvim pristojnoj rezoluciji pa je veoma lako odabrati.

Gledajući sve te slike i traeći nešto što će udovoljiti moje ukuse, a jedini kriterijum koji imam je da jelo ne bude ljuto, naiđoh na jelo koje se zove: piletina sa susamom u slatkom tomato sosu sa ananasom. To mi je delovalo dovoljno kineski ali i dovoljno srpski pa sam se još dok sam razgledala sajt odlučila za tu varijantu. 

Devojka u restoranu mi je ponudila jedan od četiri priloga, a ja sam se odlučila za nudle. Pirinač i integralni pirinač mi nisu izgledali dovoljno privlačni a krompirići, ko krompirići, suviše su srpski. 

Nudle su u stvari obični rezanci nalik onima koje mi stavljamo u supu sa nešto malo nekakvog povrća koje nisam baš umela da prepoznam. Mislim da je nešto bilo kupus, ali nisam baš sto posto sigurna. Tomato sos sam tražila da mi serviraju odvojeno za svaki slučaj, što za devojke nije predstavljao nikakav problem. 

Sela sam za sto i tom trenutku se i rodila ideja da napišem ovaj tekst. Smatram da svaki iole pristojan tekst ovakve sadržine treba da sadrži i po neku fotku mesta i jela uzeh telefon i počeh da slikam lokal. 

Posle jedno pet, šest minuta devojka mi je donela tacnu sa naručenim jelom. U činiji za koju sam kasnije nešto utvdila da je plastična, bila je poveča gomila mesa isečenih na komadiće taman za zalogaj. Ispod mesa su bile pomenute nudle. Sos je bio u zasebnoj činiji sa kašičicom. Probah prvo zalogaj mesa. Belo, pileće meso. Zatim probah nudle i shvatih da su to obični i ne baš po mom ukusu rezanci. Preferiram više rezance a la dente, a ovi su bili mekani, i kako sam obrok privodila kraju bivali su sve mekši i mekši. I na kraju probah tomato sos. Po meni sličan je kečapu, samo malo ređi od kečapa sa komadićima ananasa, slatkastog ukusa i sa vrlo malo ananasa na moju žalost. Pomešano sa mesom daje jedan specifičan ukus slatko slanog, na koji lično nisam navikla ali koji je bio sasvim o.k. 

Od pribora za jelo dobih, narvno štapiće, ali i viljušku. Moram da se hvalim, ali sve sam jela sa štapićima i uopšte nije toliko komplikovano koliko sam mislila. Samu sebe sam iznenadila. 

Uz jelo sam dobila i poznati kolačić sreće ili sudbine kako ga gde zovu i u njemu poruku dostojnu velikog kineskog mislioca, na primer konfučija. 

Opšti utisak je sasvim o.k.  nisam ni prolajala ni promjaukala. Najela sam se pa mogu reći i prejela. Račun nije bio da mi se zavrti u glavi. Jela sam mnogo lošija jela po većoj ceni. A ni moj stomak se nije bunio zbog nečeg novog i nepoznatog što sam u njega ubacila.

Dok sam plaćala račun videh  u onoj vetrini neke teleće kuglice u nečemu i reših da za neki dan opet navratim i probam to. Mislim da ću opet ići sama. Moje koleginice i ako sam ja bila na neki način zamorče i otišla sama zmaju na rupu, (namerno neću da kažem mečki na rupu), nekako i dalje nemaju poverenja u kinesku kuhinju, i misle da će da im podvale ko zna šta. I dok se one misle, ja ću da uživam u nekim novim, možda pomalo čudnim kombinacijama za naše podneblje, ali ja sam od onih koji vole da probaju nešto novo i različito. 

Dan posle mog odlaska u kineski restoran, usledila su brojna pitanja o tome kakva je hrana i slično i svakom ko me je pitao toplo sam prepručila da proba. U svakom slučaju je zdraviji obrok u kineskom restoranu nego nekakav sendvič sa ko zna kakvom salamom. 

Proleće stiže

Slutim proleće u granama

I nebo je drugačije plavo.

Nešto se miče u travama

Proleće se sprema da kaže nam zdravo. 
Visibaba na vetru drhti

Zumbuli brzo rastu u vis.

Zima ne preti svojom rukom smrti

Život se sprema za još jedan bis. 
Potok veselo poljem žubori

Svaki dan traje sve duže.

Cela nam priroda u glas govori

Proleće stiže, proleće stiže. 

Žena

Nežna poput cveta,

Snažna poput stena,

U oku radost i seta.

Magično biće-žena.
Krhko, nežno stvorenje

U ruci ako treba, mač držaće.

Rodjena za mir, sreću i veselje

Posle svakog pada ipak ustaće.
Kad celu noć nad čedom probdije,

I kad se zbog nesrećne ljubavi  u suzi kupa

Nasmejana zorom u novi dan krenuće

Istom snagom srce i dalje će da joj lupa.
I kad pogrešne izbore pravi.

Kad sahranjuje, kad slavi

Kad voli, kad decu radja

Gorča od pelina od meda sladja.
Pod naletom vetra i talasa što mrve

U prah se pretvara i njatvrdja stena.

Al ostaje ona, rodjena za sve

Magično biće-žena.

Obična

​Nisam sanjala sa tobom crkvu ni venčanje

Htedoh samo ljubav i milovanje.

A ti pobeže ko zec od lovca

Ne hte da mi daš deo svoga srca.

Al naći će se junak neki vrli

Što ga neće biti strah

Da srcem iskreno voli

Da tugu moju pretvori u prah.

San i java

​Samo u snu

Pred svima zagrlis i poljubis.

Ko značku za rever zadeneš

I svuda sa sobom povedeš.

Samo u snu

Grlim i ljubim te pred svima

Za ruku te držim

Srećna živim.

Na javi

Ja nemam prava na tebe

Od svih skrivena

Na samoću osudjena.

Život će mi uteći

Tebe čekajući.

Srce mi polako po šavu puca

Zbog tvog odbijanja prestaće da kuca.

Dal’ srećniji si sada?

Reci, dal’ srećniji si sada,

Sada kada više nisam tvoja?

Sada kada je samo prošlost

Na tvom obrazu ruka moja.
Reci da li mirno sada spavaš?

Više te ne bude u sred noći poruke

Jedne žene što se tebi željno nada

I iščekuje u vatri želje, tvoje ruke.
Da li si mirniji sada kad niko ti ne traži

Tebe samog, tvoj miris, dodir tvoj?

Sad kad nema ko slepo da veruje tvojoj laži

I ko da moli da pokloniš mu minut svoj?
Znam te, reći ćeš da mnoge te žele žene

I da nisi sam u dugim noćima zimskim.

Al ni jedna od njih ti neće zameniti mene

Jer samo ja sam te volela stvarno, istinski.
I nadam se da si zaista lako zaboravio

Sve one noći u kojima sam te ljubila.

I nadam se da si zaista lako dalje nastavio

Kao da nikad u tvom životu nisam bila. 
Al reci sad na kraju ovog našeg puta

Dal srećniji si bez mene stvarno?

Istinu samo želim čuti i neću biti ljuta.

Od ove ljubavi sam odustala odavno.
Još onda kad sam tebe čekajući

U sopstvenoj želji sagorela.

Drugima si odlazio, mene samu ostavljajući.

Oprostila jesam, al nisam zaboravila.